Atipična kuga živine

Atipična kuga živine (AKŽ) je veoma zarazna, virusna bolest živine, divljih i domaćih ptica. Bolest  se prvi put u Evropi pojavila u Engleskoj, u gradu Newcastle, odakle potiče i engleski naziv bolesti, Newcastle disease (NCD). Oboljenje zastupljeno u celom svetu i dovodi do velikih ekonomskih gubitaka.

AKŽ  je bolest koja je strogo definisana direktivom Evropske Unije (92/40/EEC) i obavezna je za prijavljivanje Svetskoj organizaciji za zaštitu zdravlja životinja (World Organisation for Animal Health–OIE).

AKŽ izazivaju paramiksovirusi serotipa 1 koji se se prema patogenosti, dele na velogene, mezogene i lentogene sojeve. Velogeni sojevi  su veoma virulentni i veoma patogeni, izazivaju oboljenje kratkog toka uz velika uginuća. Mezogeni su srednje virulentni i izazivaju oboljenje koje traje nešto duže, a kliničke manifestacije bolesti su blaže izražene, dok su lentogeni sojevi nisko virulentni i ne dovode do ispoljavanja kliničkih simptoma.

Slika 1. Šematski prikaz građe paramiksovirusa

Virus AKŽ može dugo da preživi u ambijentu farme, naročito u u fecesu. Osetljiv je na temperaturu i inaktiviše se na 56 °C za tri sata ili za 30 minuta na temperaturi od 60°C. pH manji od 2 u potpunosti inaktiviše ovaj virus. Osetljiv je na većinu rutinskih dezinfekcionih sredstava kada se upotrebe na odgovarajući način u odgovarajućoj koncentraciji.

Kokoške su najosetljivije na virus AKŽ, ćurke ne ispoljavaju ozbiljnije znake infekcije, dok su plovuše nešto otpornije. Virus se prenosi direktno, sa zaraženih jedinki na nezaražene ili indirektno, preko digestivnog trakta ili udisanjem finih, sitnih ili nešto većih kapljica u kojima se nalazi virus vezan za čestice prašine. U izmetu obolele živine se nalazi velika količina virusa.

Virus se može preneti i indirektno preko ljudi, opreme, drugih vrsta životinja, zagađene hrane i vode, opreme, transportnih sredstava, stelje i sl. Izuzetnu opasnost za zaražavanje predstavlja mogućnost kontakta žiivne sa pticama „slobodne“ prirode i vodom ili hranom koja je zagađena njihovim fecesom.

Vertikalni, odnosno prenos preko jaja sa roditelja na potomstvo je moguć ali nije značajan.

Virus se razmnožava u sluzokoži respiratornog i digestivnog sistema u zavisnosti od puta ulaska virusa u organizam živine i tu ostaje i do 6 nedelja nakon preboljevanja.

Inkubacioni period  je različit, ali je najčešće kraći od 6 dana.

Klinička slika pre svega zavisi od serotipa virusa. Promene su najčešće izražene na respiratornom, digestivnom i/ili nervnom sisitemu.

Veoma virulentni serotipovi virusa najčešće dovode do veoma brzog, perakutnog toka bolesti kada živina uginjava iznenada bez izraženih simptoma sa izuzetno visokim procentom uginuća.

Ako je infekcija odraslih jedinki izazvana virulentnim sojevima virusa, bolest protiče u akutnom toku sa teškom kliničkom slikom u vidu sistemske infekcije, a procenat uginulih i obolelih jedinki je veoma visok.

Klinički simptomi su veoma raznovrsni: opšta slabost, nakostrešenost perja, gubitak apetita, tamno crveno prebojavanje kreste i podbradnjaka, otežano disanje, iscedak iz nosa, specifično krkljanje, kašalj, otresanje glave, a povremeno se pojavljuje vodenasto zelenkast proliv, često sa primesama krvi. Mogu se javiti i tremor, pareze i paralize nogu i krila i uvrtanje glave. Ukoliko se bolest javi kod kokošaka u fazi nosivosti dolazi do pada nosivosti, obezbojavanja jaja, pojave jaja sa mekom ljuskom i nošenja jaja izvan gnezda.

Ukoliko se živina zarazi umereno virulentnim sojevima dolazi do otežanog disanja, ali se nervni simptomi ređe javljaju. Uginuća su najveća u prvim danima, izraženi su respiratorni simptomi, a ugine manje od 10% jata. Kada se oboljenje javi kod nosilja dolazi do pada nosivosti koji traje nekoliko nedelja.

Slika 2. Nervni simptomi kod kokošaka obolelih od atipične kuge živine

Lentogeni sojevi kod odraslih jedinki ne dovode do ispoljavanja kliničke slike bolesti, dok kod mladih, mogu da izazovu blaže disajne smetnje.

Veoma je bitno naglasiti da ne postoje promene na obdukciji koje su tako tipične da bi se na osnovu njih moglo reći da se radi o AKŽ.

Kod infekcije veoma virulentnim sojevima zapažaju se krvavljenja na žlezdanom delu želudca i to na prelazu žkezdanog u mišićni želudac, a mogu se naći i u crevima i na ileo-cekalnim tonzilama. Ponekad su krvavljenja izražena i na sluznici kloake, laringsa i traheje, slezini, kao i na jajnim folikulima.

 

Slika 3. Krvarenja na prelazu žlezdanog u mišićni želudac

Slika 4.Uvećana slezina s difuznim krvarenjima

Slika 5. Krvarenja na cekalnim tonzilama

 

Sadržaj creva je tečan, sivobele ili zelenkasle boje. Na sluzokoži tankih creva se mogu naći nekroze.

Kod AKŽ često se uočava konjunktivitis koji slepljuje i deformiše kapke.

Kod formi atipične kuge koji su praćeni padom nosivosti u nekim slučajevima zapažena je atrofija pojedinih jajnih folikula, koji zbog toga deluju mlitavo.

U centralnom nervnom sistemu nisu zapažene makroskopski vidljive promene, ali se one otkrivaju patohistološkim pregledom i manifestuju sa negnojnim zapaljenskim procesom najčešće na malom mozgu.

Kako su klinička slika bolesti i obdukcioni nalaz veoma različiti i nekonzistentni u različitim formama bolesti neophodno je dokazati virus tokom procesa uspostavljanja dijagnoze.

Izolacija virusa na embrioniranim jajima predstavlja zlatni standard u dijagnostici virusnih oboljenja. Za uzorak se od uginulih ptica mogu uzeti bris iz usta i nosa, pluća, bubrezi, creva (sadržaj creva), cekalne tonzile, mozak, jetra, slezina i srce. Uzorci se mogu uzeti kao pojedinačni ili grupni uzorak. Od živih ptica se uzimaju orofaringealni i kloakalni bris ili krv ukoliko se rade serološke metode.

Dok postoji sumnja na AKŽ farma se stavlja pod karantinske mere.

Ukoliko se izolacijom i identifikacijom virusa potvrdi dijagnoza atipične kuge živine celo jato se žrtvuje i neškodljivo uklanja. Odmor objekta mora da iznosi najmanje 21 dan.

U preventivi pojave AKŽ neophodno je pre svega sprečiti mogućnost unošenja virusa na farmu što se postiže odgovarajućim menandžmentom na farmi koji podrazumeva primenu svih biosigurnosnih i biotehničkih mera i poštovanje principa sve unutra, sve napolje.

Vakcinacija protiv AKŽ u Republici Srbiji je pravno regulisana i mora se sprovoditi kod svih proizvodnih kategorija kokošaka. Idealna vakcina bi trebalo da spreči mogućnost razmnožavnja virusa u organizmu živine, kao i njegovo širenje. Vakcinacija se sprovodi živim-atenuiranim, mrtvim-inaktivisanim vakcinama ili rekombinantnim vakcinama.

Cilj vakcinacije živim vakcinama je stvaranje aktivnog imunskog odgovora.

Inaktivisane, uljne vakcine se daju pojedinačno, intramuskularno ili supkutano jer sadrže adjuvans te je neophodna individualna aplikacija vakcine. Primena inaktivisanih vakcina je neophodna kod dugoživećih proizvodnih kategorija kako bi imunski odgovor trajao duže i/ili kako bi se preneo na potomstvo.

Na izbor vakcine i programa vakcinacije utiče čitav niz faktora: epizootiološka situacija na terenu, zakonska regulativa, maternalni imunitet, dostupnost vakcine, upotreba drugih vakcina, veličina jata, mikro i makroklimat i niz drugih faktora specifičnih za datu famu.

Izbor vakcine i vreme davanja su krucijalni faktori za dobru imunoprofilaksu, a samim tim i sprečavanje mogućnosti prodora virusa AKŽ i zaražavanja jata.

Virus AKŽ može izazvati kojunktivitis kod ljudi koji rade na farmama ili u laboratorijama gde se radi sa virusom atpične kuge živine. Zbog toga je neophodno nositi zaštitne naočare prilikom pripreme vakcine i same vakcinacije.