Avijarni rinotraheitis

Oboljenje kokošaka i ćuraka izazvano avijarnim metapneumovirusom je poznato  pod različitim nazivima (rinotraheitis ćuraka ili sindrom otečene glave kokošaka). Bolest  je otkrivena sedamdesetih godina u Africi, a kasnije se proširila na ostale delove sveta uzrokujući velike ekonomske gubitke. Devedesetih godina prošlog veka se naglo širi naročito u jatima ćuraka u Americi i bolest dobija naziv avian pneumovirusna (AVP) infekcija.

Uzročnici avian pneumovirus infekcije živine su RNK virusi iz familije Paramixoviridae . Avian metapneumovirusi su podeljeni na 4 suptipa virusa: A, B, C i D. Varijante A, B i D su opisane u Evropi, a A i B su prisutne u celom svetu, dok je tip C prisutan samo u SAD-u i izaziva oboljenje isključivo kod ćuraka. Sve varijante virusa su međusobno antigenski slične, ali postoje i neke značajne razlike među njima. Serološkim metodama se ne mogu diferencirati međusobno.

Slika 1. Šematski prikaz građe avijarnog metapneumovirusa

Izvor: https://www.cambridge.org/core...

Osetljivost avian metapneumovirusa je različita u zavisnosti od tipa virusa. Većina ovih virusa je stabilna u širokom rasponu pH od 3-9. Temperatura od 56 °C inaktiviše virus za 30 minuta. Na temperaturi od minus 12 °C može da preživi više od dva meseca. Osetljiv je na dezinfekciona sredstva koja rastvaraju masti, kvaternerna amonijumova jedinjenja, alkohol, jonoforna jedinjenja i hlorna jedinjenja.

Pravi domaćin za avian pneumovirus su ćurke i kokoške svih starosnih kategorija, ali mogu oboleti i fazani, neke rase pataka i biserke.

Prirodni rezervoar APV je nepoznat. Pretpostavlja se da su to ptice selice i domaća živina koja je prebolela oboljenje.

Virus se veoma lako prenosi horizontalno, pre svega direktnim kontaktom sa obolelim jedinkama, mada je moguć i indirektni put prenosa virusa, dominantno aerogeno. Vertikalni put prenosa virusa nije dokazan.

Bolest  se veoma se brzo širi u jatu i traje 10 do 14 dana.

APV se primarno razmnožava u sluzokoži gornjih respiratornih puteva, nakon čega dospeva i do reproduktivnog sistema. Naseljavanjem gornjih respiratornih puteva virus oštećuje cilijarni epitel traheje. Oštećenje cilijarnog epitela predstavlja dobru podlogu za naseljavanje bakterija poput E. coli i mikoplazme, te su prateće, sekundarne bakterijske infekcije veoma česte, što komplikuje i otežava postavljanje dijagnoze.

Kod ćuraka inkubacioni period je relativno kratak, bolest se brzo širi u jatu sa izraženim kliničkim simptomima, dok je kod kokošaka inkubacioni period nešto duži, a klinički simptomi nisu uvek jasno izraženi.

Slika 2. Sinuzitis kod ćuraka kao posledica infekcije metapneumovirusom
Izvor: https://www.msdvetmanual.com/e...

Bolest se u određenim regionima pojavljuje ciklično, a izazivač je uvek isti subtip virusa.

Procenat obolelih jedinki u jatu je najčešće veoma visok i do 100%, dok je procenat uginuća veoma promenljiv u zavisnosti od niza faktora.

Klinička slika nije karakteristična, već je naprotiv veoma raznolika, što pre svega zavisi od subtipa i virulencije samog virusa, vrste živine, faktora okoline i drugih oboljenja prisutnih u jatu.

Dolazi do smanjenja apetita, a samim tim i telesne mase, dok je konverzija povećana.

Kod kokošaka (pilića) koje su inficirane avian pneumovirusom klinička slika se može ispoljiti, ali i ne mora. Sam naziv bolesti sindrom otečene glave slikovito opisuje pojavu otoka na glavi. Otok može biti jednostrani ili obostrani. Može se zapaziti iskrivljenost vrata ili vrat zabačen na leđa, a ponekada se javlja i dezorijentisanost. Kod nosilja i roditelja se javlja pad nosivosti i promena u kvalitetu ljuske jajeta. U brojlerskim jatima avian pneumovirus najčešće nije primarni patogen.

 

Broj obolelih jedinki je visok, dok je procenat uginuća nizak, oko 2%, a može se povećati ukoliko dođe do naknadnog zaražavanja bakterijama.

Iako se oboljenje može javiti kod svih starosnih kategorija klinička slika je izraženija kod mlađih ćuraka. Pored opštih simptoma tipični znaci su otok sinusa, zvuci kijanja, trahealni zvuk, iscedak iz nosa i konjunktivitis sa karakterističnim penušavim sadržajem u medijalnom očnom uglu. Kod starijih jedinki se čuje izraženi kašalj sa primetnim otresanjem glave i otežanim disanjem, dok su kod nosilja respiratorni simptomi slabije izraženi, ali se zapaža pad nosivosti i do 70%, lošiji kvalitet ljuske jaja i pojava „egg“ peritonitisa ukoliko je došlo do sekundarne infekcije E. coli. Nosivost se vraća u očekivane granice za 2-4 nedelje.

Procenat uginuća se kreće se u širokom rasponu od 0,4%, pa čak i do 50%.

Promene na obdukciji su znatno izraženije kod ćuraka u odnosu na kokoške.

Kod ćuraka se promene na traheji se mogu zapaziti već nakon 48 do 72 časa nakon infekcije. Traheja je hiperemična, ispunjena mukoidnim sadržajem. Na reproduktivnim organima dolazi do regresije jajnika i jajovoda, sa posledičnim „egg“ peritonitisom gde se žumance često nađe slobodno u trbušnoj duplji. Ukoliko je nastupila i naknadna infekcija bakterijama dolazi do pojave pneumonije, aerosakulitisa i perihepatitisa.

Kod kokošaka (pilića) su patomorfološke promene znatno slabije izražene u odnosu na ćurke. Dominantan je otok infraorbitalnih sinusa, glave i vrata usled izrazitog edema supkutisa.

Dijagnozu nije lako postaviti jer klinički znaci APV infekcije nisu karakteristični.

Egzaktna dijagnoza se može postaviti primenom različitih laboratorijskih testova i metoda. Mogu se koristiti serološke i imunohistohemijske metode, RT-PCR test i izolacija virusa. Najčešće se u praksi radi serološki, ELISA test, jer je to brza, jeftina i jednostavna metoda, visoke specifičnosti za avian metapneumovirus

Sve virusne i bakterijske bolesti koje u klinčkoj slici imaju promene u respiratornom traktu i/ili pad nosivosti mogu imati diferencijalno dijagnostički značaj. To su atipična kuga, infektivni bronhitis, avijarna influenca, kolibaciloza, mikoplazmoza, ornitobakterioza i druge respiratorne bolesti.

Uzimajući u obzir da se radi o virusnom oboljenju terapije nema. Potrebno je kontrolisati i sanirati sekundarna bakterijska oboljenja ukoliko se dijagnostikuju paralelno sa avian pneumovirusnom infekcijom.

Dobar menandžment i rigorozne biosigurnosne mere mogu pomoći u preveniranju pojave avian pneumovirusnih infekcija. Poseban akcenat treba staviti na kvalitet vazduha, gustinu naseljenosti, kvalitet stelje i poštovanje i sprovođenje principa jedne generacije. Treba imati na umu da su ambijentalni stres (loša ventilacija, neadekvatna temperatura), debikiranje, vakcinacija jata i bakterijske infekcije potencijalni okidači za ispoljavanje avian pneumovirusne infekcije. Potrebno je sve stresore svesti na minimum.

Vakcinacija je specifična preventivna mera za suzbijane avian pnemuvirusne infekcije. Komercijalno su dostupne žive, atenuirane i mrtve inaktivisane vakcine za ćurke i kokoške i to za podtipove A i B virusa. U praksi se mnogo češće vakcinišu ćurke.