Šta je urolitijaza

Urolitijaza se opisuje kao stanje u kome dolazi do formiranja kamenja ili urolita u nekom delu urinarnog trakta, zbog čega životinja nije u stanju da prazni bešiku. Da li će se bolest pojaviti, zavisi od genetike, vrste ili rase, pola, starosti, sterilizacije, životnih navika...

 Urolitijaza je patološko stanje urinarnog trakta kod pasa i mačaka, ali može se javiti i kod drugih  vrsta životinja, pa i kod ljudi. Termin „urolitijaza“ opisuje stanje u kome dolazi do formiranja kamenja/urolita u bilo kom delu urinarnog trakta. Urolit je kamen koji se sastoji od male količine organske supstance – mukoidne strukture, i velike količine kristala – organskih i neorganskih.

Pojavi urolita u urinarnom traktu gotovo uvek prethodi prisustvo kristala u urinu – kristalurija. Različite vrste kristala u urinu u kombinaciji s kristalogenim supstancama predstavljaju faktor rizika za pojavu urolitijaze, ali to ne mora da znači da će svako prisustvo kristala dovesti do stvaranja urolita.

Osim prisustva kristala, važnu ulogu u stvaranju urolita imaju i sledeći elementi: genetika, koja se odnosi na vrstu, odnosno rasu životinje, pol, starost, sterilizacija, životne navike (da li uzima hranu za ljude), fizička aktivnost, gojaznost i unošenje vode. Jedan od glavnih preduslova za pojavu kristala/urolita jeste hrana. Vrsta hrane koju životinja svakodnevno unosi u svoj organizam utiče na pH urina, specifičnu težinu i učestalost mokrenja, ali i na gustinu mokraće. Analitički sastav hrane, pre svega procenat proteina, ugljenih hidrata, masti, minerala i ostalih sastojaka ima ključnu ulogu u formaciji urolita.

Kristaluriju neke kolege ne gledaju kao bolest i takva stanja se često ne tretiraju. Kod životinja koje imaju anatomski i funkcionalno normalan urinarni trakt kristali bivaju eliminisani iz urinarnog trakta pre nego što se uvećaju, odnosno nakupe u takvoj količini da formiraju urolite.

Glavna i osnovna podela kristala ili urolita jeste na one koji se stvaraju u kiseloj sredini / urinu i one koji se stvaraju u baznom urinu. U prvu grupu spadaju mokraćna kiselina, kalcijum oksalat i cistin.

Uroliti koji se stvaraju u baznom urnu jesu struviti (triplfosfati), kalcijum fosfati, kalcijum karbonati, amorfni fosfati i umonium biurati.

Neki uroliti kao što su struviti, oksalati ili amorfni fosfati normalno se mogu naći u urinu. Prolongirano uriniranje i zadržavanje mokraće dovode do povećanog broja i veličine kristala u urinarnom traktu. Prisustvo struvita često ukazuje na prisustvo bakterija u urinu (staphylococcus i protes) i infekciju urinarnog trakta. Takođe, cistini i urati su česti pokazatelji poremećaja u metabolizmu kod životinja, odnosno da postoji disfunkcija jetre i portosistemski šant. Određeni kristali mogu da se nađu u urinu kod upotrebe nekih lekova, naročito sulfonamida.

Klinički simptomi urolitijaze variraju u zavisnosti od lokacije urolita, njegove veličine i, naravno, od vrste urolita.

Poliurija (učestalo mokrenje), strangurija ili disurija (bolnost pri uriniranju), anurija (nemogućnost mokrenja) i hematurija (krv u urinu) jesu neki od glavnih kliničkih simptoma poremećaja donjeg dela urinarnog trakta koji mogu da nam ukažu, osim na prisustvo urolita, i na neke druge poremećaje urinarnog trakta. Uroliti mogu delimično ili potpuno da dovedu do opstrukcije uretre, koja dovodi do nemogućnosti pražnjenja mokraćne bešike, njenog abnormalnog uvećanja i bolnosti. Veoma često razvija se postrenalna azotemija, a u retkim slučajevima dolazi do pucanja bešike i uroabdomena.

Ukoliko se uroliti pojave u gornjem delu urinarnog trakta, klinički simptomi urolitijaze su nespecifični, a neretko i asimptomatski. Neki od simtpoma su mikroskopska ili makroskopska hematurija, renalna disfunkcija (pijelonefritis ili opstruktivna uropatija – azotemija) i bol u stomaku, a koji ne mora uvek da bude prisutan.

Urolitijaza je takvo patološko stanje koje može da traje mesecima pa i godinama, a da to ni vlasnici ni veterinari ne primete. Ukoliko prisustvo urolita ne remeti normalne životne funkcije naših ljubimaca, taj proces može da traje prilično dugo dok životinju ne pregleda veterinar.

Rana detekcija prisustva urolita ključna je u rešavanju problema bez posledica. Vlasnici se obično jave svom veterinaru kada primete krv u urinu, učestalo mokrenje ili kad životinja često zauzima položaj da urinira ado toga ne dođe.

Kod postavljanja tačne dijagnoze, osim kliničkih simptoma, potrebno je uraditi nekoliko analiza. Neke od prvih su klasična krvna slika i biohemijska analiza krvi pacijenta, potom analiza sastava urina i urinokultura, kao i mikroskopski pregled urina. Ultrazvučni pregled i snimanje rendgenom neophodni su za vizuelizaciju kamenja u urinarnom traktu, kao i za njihovu lokalizaciju. Pored ovih standardnih metoda, u bolje opremljenim ambulantama moguće je uraditi CT – kompjutersku tomografiju, MRI – magnetnu rezonancu, a u određenim situacijama i nuklearnu scintigrafiju kako bi se proverila funkcionalnost bubrega (glomerularna filtracija). Veoma je važno postaviti tačnu dijagnozu i napraviti razliku između urolitijaze i drugih poremećaja urinarnog trakta, kao što su različite neoplazije, granulomatozni uretritis, strana tela u uretri, idiopatski cistitis kod mačaka (FTC).

Opstrukcija uretre s urolitima mnogo je češća kod mužjaka zbog njihove duže i uže uretre.

Važno je napomenuti da se incidencija pojave urolita u gornjim delovima urinarnog trakta kod mačaka povećala u poslednjih deset godina (Feline Patient,Don. R. Waldron).

 Jedan od glavnih razloga jeste dostupnost hrane na tržištu koja je sve bogatija proteinima i samim tim urin biva zakiseljen.

Nakon što uradite sve neophodne analize, vaš veterinar će odlučiti koji je najbolji način da se problem izazvan urolitima reši.

Veliki broj faktora zajedno utiče na donošenje odluke, a neki od njih su lokalizacija urolita, njegova veličina i broj urolita. Takođe, važno je utvrditi da li postoji bol i da li životinja može da urinira.

Sve to, kao i mnogi drugi faktori određuju da li će se urolitijaza i njeni simptomi rešiti primenom standardnih metoda lečenja medicinskim tretmanom ili će uroliti biti hirurški uklonjeni.

Ukoliko situacija ne zahteva hiruršku intervenciju, jedan od prvih koraka jeste promena dijete ljubimaca. U zavisnosti od vrste urolita, preporučuje se medicinska hrana. Hrana ima zadatak da menja pH vrednost urina i na taj način stvara nepovoljnu sredinu za formiranje novih urolita, odnosno otapanje postojećih. Pored promena u ishrani, potrebno je pojačati fizičku aktivnost kod životinja i regulisati telesnu masu. Povećano unošenje vode dovodi do razređivanja mokraće i učestalog mokrenja, a samim tim do smanjenja koncentracije kristala u urinu. Nekada je i pored adekvatne ishrane i promene životnih navika neophodna upotreba lekova i suplemenata. Neki od njih su diuretici tiazidi, podrazumeva se da nije došlo do opstrukcije urinarnih kanala i da su bubrezi zdravi. Tu su i lekovi koji menjaju pH urina. Često je neophodno uključiti i antibiotike u terapiji urolitijaze (naročito kod struvita). Kalcijum citrat se koristi za povećanje pH urina, a tu su još i razni suplementi koji potpomažu očuvanju normalnog stanja urinarnog trakta i funkcije bubrega, sprečavaju razvoj patogenih bakterija i stimulišu imunološki sistem.

Adekvatna i zdrava ishrana ljubimaca, kao i njihova fizička aktivnost, neće zasigurno sprečiti pojavu urolita, ali će se šanse za njihovo formiranje svesti na minimum. Takođe, redovne posete veterinara pomoći će da se na vreme otkrije njihovo prisustvo i spreče komplikacije.

Autori teksta: Dr vet. med. Ninko Marijanović i dr vet. med. Sani Dobrojević